Институт за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС) основан је 7. децембра 1954. године, Решењем Народног одбора града Београда: „Овим Решењем одобрава се Београдском Универзитету – Архитектонском факултету да оснује Институт за архитектуру и урбанизам, као установу са самосталним финансирањем под насловом: Институт за архитектуру и урбанизам при Архитектонском факултету, Универзитета у Београду”. Под овим именом и у овом статусу Институт ради до 1961. године, када Уредбом Владе Републике Србије о оснивању Института за архитектуру и урбанизам постаје самосталан, а касније, 1965. године, добија и пуни назив Институт за архитектуру и урбанизам Србије.
Потребно је нагласити да се Институт у ових шездесет година примарно развијао као научно-истраживачка установа, што је најважније поље његове делатности. Паралелно са научним радом, одвијао се рад на плановима и пројектима, како на урбанистичко-архитектонским пројектима, урбанистичким и просторним плановима и студијама и експертизама, тако и у области едукације и популаризације науке и праксе. Резултати рада су публиковани у сопственим издањима и на научним скуповима које је организовао Институт, као и у оквиру великог броја скупова, конгреса, семинара, округлих столова, одржаних у свету и код нас, те у многобројним реномираним националним и страним публикацијама, часописима, књигама и др.
На основу рада запослених у Институту, уз допринос спољних сарадника, остварен је велики број награда и признања стручних асоцијација у областима којима се Институт бави.
Такође, са своје стране и Институт додељује награде за најбоље дипломске, мастер и докторске радове. За радове из области архитектуре и урбанизма додељује годишњу награду „Милорад Мацура”, а за радове из области просторног планирања, годишњу награду „Димитрије Перишић”.
Институт у великој мери помаже едукацију младих, кроз ангажовање стипендиста-докторанада Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, на научним пројектима који се реализују у Институту. На овај начин ствара кадровску базу и из својих редова формира нове истраживаче и стручњаке.
Институт је пролазио кроз разне фазе развоја у зависности од стања у привреди, па самим тим и на пољу планирања и изградње. Мењао се број запослених, од почетних 5 – 6 стручњака до 70 и више, да би се у последњих десетак година стабилизовао на броју око 40 запослених. Независно од тога који су послови у одређеном времену били актуелни, Институт се никада није удаљио од основних делатности и увек их је паралелно развијао пратећи савремене токове у областима којима се бави и због којих је основан.
Кроз време, у Институту је било запослено укупно око 250 радника, од којих је већина дочекала у њему и пензију. С обзиром на мултидисциплинарни приступ многим пословима, који је карактеристичан за институтску делатност, сарађивало се са другим сродним установама: факултетима, институтима, архитектонским и инжењерским предузећима и струковним удружењима, али и са појединцима-експертима за одређене области.
Нарочито су мултидисциплинарни тимови радили на научним пројектима, просторним плановима и великим урбанистичко-архитектонским пројектима. Оваква пракса је обезбедила проток знања и идеја и омогућила Институту да буде препознат у широкој стручној и научној јавности. Из ових разлога многи наши запослени истраживачи учествују у настави сродних факултета, ментори су и чланови комисија за стицање научних и наставних звања, али су и у разним градским и републичким комисијама и телима из области којима се Институт бави.
За Институт је радио одређен број вансеријских стваралаца, од којих су неки касније постали и академици: Александар Дероко, Никола Добровић, Бранислав Којић, Иван Антић, Ђорђе Злоковић и Милан Лојаница. Посебно треба навести архитекту Милорада Мацуру, који је био први директор независног Института и који је, осим сјајне пројектантске каријере, покренуо и поставио темеље интегралног проучавања простора као нову област ‒ спациологију. Затим, важно је истаћи допринос професора Димитрија Перишића, дугогодишњег председника Научног већа Института, који је један од оснивача Одсека за просторно планирање на Географском факултету Универзитета у Београду.